Митологија: Ружа и крст - незавршена прича
КО је био Кристијан Розенкрајц? Рођен је средином 14. века на територији данашње Немачке у доба пада хиљадугодишњег Византијског царства, у доба када се Европом осим страха од куге и нечистих сила, ширио и страх од Турака и тајанствене и непредвидиве Азије.
Кристијан Розенкројц рођен је као припадник старе племићке породице Милхаузен; тачније он је њен последњи потомак. Милхаузени су из поколења у поколење били људи жестоке и напрасите нарави, увек спремни за кавгу и рат са својим суседима. Али ово им је дошло главе. У једном тренутку, њихови суседи којима је досадило зло ове ратоборне породице, ујединили су се, победили Милхаузене, запалили им замак и побили све мушке чланове. Све осим петогодишњег Кристијана. Њега је спасао монах који се у време пропасти задесио у замку. Он је дечака одвео у манастир у коме је остао до своје 15. године. У манастиру је млади племић стекао знање из теологије, и световних наука, научио латински и грчки, и са још четири сабрата - основао тајно друштво.
Ова група вероватно незадовољна оним што јој је пружао манастирски живот, одлучила је да оде у Јерусалим и да на самом извору своје вере потражи вечну истину о препороду и спасењу људског рода.
Кристијан је са једним од сабраће као нека врста извиднице кренуо на тај у то време дуг и опасан пут. Међутим, његов друг је током пута, тачније на Кипру, изненада умро и Кристијан је остао сам.
Оставши сам, он је променио своју првобитну одлуку, и уместо у Јерусалим упутио се у Дамаск. У Дамаску се тада због инвазије Монгола који су заузели и уништили Багдад као највећу престоницу муслиманске и арапске цивилизације, бежећи од варвара окупио цвет муслиманске и не само муслиманске интелигенције. Ту се Кристијан Милхаузен срео са делима јеврејских и арапских мислилаца и мистика. Ту је поред осталих, прочитао Мијмонидесово дело "Водич за заблуделе" и Ал Газалијеву књигу "Алхемија среће". По свему судећи, он је управо ту, окружен муслиманским интелектуалцима, прожетим страхом од скоре пропасти света, формулисао основна начела свог погледа на свет и правила новог тајног реда.
Највише добро, оно чему сваки розенкројцер мора да посвети читав свој живот, јесте лично савршенство. Два основна својства савршенства јесу мудрост или сазнање суштине света и љубав према свему што постоји. А симболи ових својстава су, као што смо већ рекли, крст и ружа.
До овог добра постоје три пута, односно три најважније врлине. То су: одрицање од сваког интереса, одсуство сваког облика гордости и сујете и крајња чистота тела.
Ове три врлине Кристијан Милхаузен је преузео из хришћанске монашке етике. Ипак, тајно братсво које је основано није било хришћанско. О томе сведочи пре свега симбол братства - ружа постављена на крст. За хришћанина на крсту може бити само тело распетог Спаситеља.
После боравка у Сирији, отишао је у Шпанију где је коначно одбацио старо и узео ново презиме - Розенкројц. Тамо убрзо схвата да не треба свој бисер бацати пред свиње па одлази у Француску и оснива заједницу састављну од само осам чланова. Духовна сила оснивача била је тако јака, да су његови малобројни следбеници били убеђени како су у стању да, без обзира на свој број, промене и усаврше свет.
Ова тајна заједница више од два века остала је потпуно непозната за остале људе. За њу се чуло тек када су се један за другим појавила два списа: Fama fraternitatis (глас о братству, 1614), Convessio fraternitatis (Исповест братства, 1615). У поменутим списима, поред осталог, стајао је и позив људима да својим интелектуалним делом и начином живота, учине себе достојним да постану чланови Розенкројцерског реда. Ту се на опипљив начин открио принцип деловања сваког тајног друштва: не бирамо ми њега, оно бира нас.
Да ли су поменути списи били дело аутентичних следбеника Кристијана Розенкројца или можда пакост неког отпадника? То до данас остаје нејасно. Зна се, на пример, да је Декарт хтео да постане њихов члан, али да је друштво на све његове сигнале остало немо. Хтео је и Лајбниц али је доживео сличну судбину. Оба мислиоца, рекли бисмо, у љутини дошли су до истог закључка: розенкројцери не постоје; јер да постоје зар им не би била част да у својим редовима имају такве величине.
Било како било, излазак у јавност показао се кобан за ово тајно друштво. Појавили су се и лажни розенкројцери. Неки наивнији љубитељи моралног и интелектуалног савршенства остали су без великих сума новца па су тако и мимо своје воље испунили први захтев рада а нису примљени у њега. Неки други розенкројцери, лажни или прави, тврдили су да је братство имало посбно схватање природе по коме она није систем безличних закона већ свет испуњен живим и делатним силама па су они, ти лажни или прави розенкројцери одлучили да ову мудрост поделе са остатком света.
За треће отпаднике или чланове, одсуство везаности за црквене догмате постао је разлог да отворено заступају антихришћанске па чак и сатанистичке ставове и уверења.
Јавност је смрт за свако тајно друштво. А розенкројцерима се, после објављивања поменутих списа, управо то десило. Постали су јавна организација а онда су, што је судбина свих људских друштава, почели да се свађају и деле на међусобно непријатељске струје. Тако је 1865. у Енглеској основано Societas Rosicruciana; у Паризу је 1889. основан Кабалистички ред ружиног крста, а из њега је 1915. настао Стари мистички ред ружиног крста.
Ако је у овим новонасталим друштвима и било неких моралних и умних људи, они су се изгубили у поплави галамџија, каријериста и шарлатана. Судбина реда Ружиног крста још један је доказ да је свака чиста људска замисао, ма колико племенита и узвишена била, ако иза себе нема неку вишњу силу, осуђена на декаденцију, искривљавање првобитних начела и коначну пропаст.
Страх од пропасти света | Остали чланци | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар