Translate

Претражи овај блог

ПОСЕБНЕ СТРАНИЦЕ | Покајање

недеља, 27. децембар 2015.

Курдистан

Од сталног дописника: Москва

ПОСЛЕ обарања руског авиона СУ-24 и захлађења односа са Турском, Русија се поново окренула Курдима. Најогорченији у Москви отворено траже од власти у Кремљу да казне Турску тако што ће поново, као у совјетско време, помагати покрете Курда не само у Сирији и Ираку, него и у Турској. Познаваоци историје истичу да је царска Русија у време лоших односа са Турском такође покушавала да игра на карту Курда желећи да тако ослаби свог старог непријатеља Турску.
Прошле среде Москву је посетила делегација прокурдске Демократске партије народа, која игра значајну улогу у политичком животу Турске. Они имају своје представнике у турском парламенту, а њихов лидер, адвокат Селахатин Демирташ, срео се прошле среде са министром спољних послова Сергејом Лавровом.
- Знамо ми да су међу онима који се са оружјем у рукама боре против Исламске државе сиријски и ирачки Курди. Они ратују за своје куће и за право да живе на својој земљи - рекао је Лавров.
Доласку лидера прокурдске партије у Москву противило се руководство у Анкари. Јер, Демирташ је већ критиковао руководство Турске због рушења руског бомбардера СУ-24. Али Анкара не може да замери Москви што је примила Демирташа јер је он турски парламентарац, а осим тога Турска годинама пружа гостопримство терористима са Кавказа, а сада подржава Kримске Татаре, који маштају да имају своју државу на Криму који се недавно вратио у састав Русије. Иначе, у Турској, која има око 75 милиона становника, два најбројнија народа су Турци и Курди. Али осим њих има неколико милиона Черкеза (дошљака са Кавказа), затим толико Kримских Татара, па Јермена и других.
Коментари западних листова били су очекивани. Они су почели да пишу да, ако Русија успостави тесну сарадњу са Курдима, Турској ће запретити велика опасност. Неки су се присетили совјетских времена, кад је Москва помагала Радничку партију Курдистана коју у Турској сматрају терористичком организацијом. Њен лидер Абдулах Оџалан је у затвору од 1999. године, осуђен на доживотну робију. Турске власти ратују на својој територији са Курдима “ниским интензитетиом” још од 1984. године.
Нема сумње да “курдски фактор” може да закомпликује ситуацију у Турској. Последњих десет дана турска војска је убила 127 Курда, а у 17 градова уведен је полицијски час. Председник Ердоган је изјавио да ће војно-полицијска акција трајати док цели регион не очисти од присталица Радничке партије Курдистана.
ЗАХРАН АЛУШ ПАО ПОД БОМБАМА

ГЛАВНИ командант сиријских побуњеника Захран Алуш убијен је у ваздушном нападу сиријских снага на ободима Дамаска, саопштиле су активистичке групе и сиријска влада.

Он је убијен у нападу на окупљене команданте побуњеника у близини предграђа Дамаска Отаја, наводи Сиријска опсерваторија за људска права. Опсерваторија је навела да је засад нејасно да ли су ваздушни удар извели сиријски или руски војни авиони, али је сиријска војска касније преузела одговорност за напад у саопштењу које је објавила државна новинска агенција САНА.
Да Анкара жели да искористи садашњу ситуацију у Сирији да се обрачуна са својим старим противницима, доказ је и недавна изјава америчког министра одбране Ештона Картера у Америчком конгресу, који је казао да турски авиони бомбардују курдске сепаратисте из Радничке партије Курдистана, а не Исламску државу. Московски експерт за ирачки Курдистан Станислав Иванов објашњава да Турска одавно сматра да су Радничка партија Курдистана и Партија демократског савеза Сирије терористичке организације и због тога су минирали границу са Сиријом и оградили је бодљикавом жицом.
Сергеј Лавров и Селахатин Демиртас
Онај део Сирије где живе Курди је најсиромашнији и има највећи број неписмених. Граница према Турској је затворена за Курде.
Курди са сликом лидера Оџалана
Међу сиријским Курдима је јако популаран Путин и они желе да отворе своје представништво у Москви. Обични Курди, без обзира на то где живе, у Сирији, Ираку, Ирану или Турској, подржавају руску војну операцију у Сирији, каже ирачки политиколог Рамазан Османов. Курди не ратују против јединица лојалних председнику Сирије Башару Асаду. Због тога није мало оних који у Москви сматрају да би због стварања јачег заједничког фронта Асад требало да понуди Курдима аутономију.
МАШТАЈУ О ДРЖАВИ 

КУРДИ су староседелачки народ који има свој језик и живи углавно у четири државе: Турској, Ираку, Сирији и Ирану. Мањи број Курда живи и у Либану, Јерменији и Азербејџану.

Највећу аутономију имају у Ираку. Курди вековима сањају заједничку државу Курдистан. Укупно их има око 35 милиона. Највише их је у Турској где према различитим подацима живи од 11 до 15 милиона Курда. У Ирану их је око седам, у Ираку око шест и по милиона, У Сирији их је око три. У Азербејџану живи око 180.000 Курда док их је у Јерменији око 37.000 и Грузији око 20.000. На западу је најбројнија дијаспора она у Немачкој - око 800.000 Курда.
Што се тиче Курда као народа, њихова главна невоља је што нису јединствени. Сиријски Курди не воле руководство ирачког Курдистана јер га сматрају издајничким. Турска је уложила милијарде долара у ирачки Курдистан. Иако ратује са Курдима у Турској, руководство у Анкари подржава односе са лидером ирачког Курдистана Масудом Барзанијем. Он је недавно посетио Анкару и није нимало случајно да је тада први пут у историји уз турску била и застава Курдистана. Барзани сигурно неће жртвовати своје односе са Турском да би се зближио са Русијом. Видело се то и кад су Руси доказивали да Турска тргује нафтом из окупираних подручја Сирије и Ирака. Тада су представници ирачких Курда изјавили да су снимљене велике цистерне заправо њихове а не турске.
МАЛО ИМАЈУ, МАЛО НЕМАЈУ

КРИВАЦ што 1920. године Курди нису добили своју државу био је Ататурк. Договором у Севру било је предвиђено да Курди из Турске и Ирака имају своју државу. После Ататуркове побуне, Курдистан је подељен између Турске и Ирака. Курди се са тиме нису мирили па су од 1921. до 1924. на северу Ирака имали Краљевину Курдистан, а 1925 су то направили и у Турској, али је исте године она ликвидрана.

У Ираку су Курди добили аутономију 1970. Од 1991. до 2003. били су практично независни, али су се касније интегрисали са Ираком, са доста великом аутономијом јер чак имају и своју војску.
Да подсетимо, у пролеће 1991. Савет безбедности ОУН је донео одлуку да да се створи безбедносна зона на северу Ирака где није смела да улази војска Садама Хусеина. У периоду 1991. до 2003. Курди су добили неку врсту полунезависности. Могли су да формирају своју самоуправу и војску. Они су у периоду 2003. до 2006. успели да у оквиру Ирака постану федерални субјект - ирачки Курдистан - који има три провинције. У складу са уставом Ирака, Курдистан има право да добија 17 одсто од продаје нафте за развој свог региона. Сада се опет воде разговори између Курда и Багдада. Ирачки Курдистан има свој парламент, владу и оружане формације, али они немају новац да би плаћали своје војнике. Багдад не жели да Курдистану даје 17 одсто од продаје нафте, па су тамошњи Курди одлучили да нафта не иде преко Багдада већ да се експортује преко Турске. 

четвртак, 19. новембар 2015.

Чланице НАТО-а, и остали Европљани, уништили су Либију уз помоћ Сједињених Америчких Држава....

КОЛУМНА НЕДЕЉЕ. - ЕНГЛЕЗ У БЕОГРАДУ. Како је НАТО уништио Либију

Када је Џорџ Буш одлучио да изврши инвазију на Ирак и да промени тамошњи режим, Колин Пауел, тадашњи државни секретар САД, рекао је свом шефу: „Постаћеш поносни власник 25 милиона људи. Поседоваћеш све њихове наде, аспирације и проблеме”
(Д. Стојановић)
Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а, рекао је прошле недеље, четири године после смрти пуковника Муамера Гадафија, да НАТО „није завршио посао збацивањем председника Гадафија” и да је сада Алијанса спремна да уложи средства у обуку либијске војске, али и у изградњу владиних институција у тој земљи. И други високи званичници НАТО-а сада отворено признају да је у Либији још тада требало учинити више, како не би постала оно што је данас – само још једна с дугог списка блискоисточних држава које су пропале.
Египатски председник рекао је прошле недеље Дејвиду Камерону у Лондону да би могао да заврши „мисију” коју је започео у Либији како би спречио могућност да та држава постане још једна земља којом ће доминирати исламисти, као што је то случај са Сиријом. Председник Абдел Фатах ал Сиси упозорио је на то да је Либија постала „опасност која прети свима нама”, сугерисао да би Британија и остале чланице НАТО-а требало да „помогну народу Либије и њеној економији” и додао да би „требало стопирати доток средстава и оружја екстремистима”. (Постоји, наравно, у овоме извесна иронија јер је, чим се арапско пролеће проширило на Египат, Хилари Клинтон, тадашња америчка државна секретарка и блиска пријатељица Сузане Мубарак, а садашњи председнички кандидат демократа, схватила да Сједињене Америчке Државе не могу себи да приуште још једну пропалу државу на Блиском истоку и да би, стога, биле сасвим задовољне тиме да допусте да један диктатор замени другог зарад стабилности.
Обама, нобеловац и миротворац, накнадно се сложио с овим виђењем Клинтонове, али је био довољно уздрман догађајима на другим странама да препозна шта је реалполитик, упркос сопственој идеалистичкој реторици. САД, Француска и остали у међувремену су зарадили богатство продајући оружје том пријатељском диктатору.
Боље икад него никад? Не бих се сложио. За Либију је већ прекасно и за народ те земље који пати. Чланице НАТО-а, и остали Европљани, уништили су Либију уз помоћ Сједињених Америчких Држава. У циничној и мало је рећи непоштеној злоупотреби доктрине Уједињених нација о праву на одбрану убедили су Савет безбедности Уједињених нација да допусти ограничену војну интервенцију у Либији, која се заснивала на тврдњама о „геноциду” који против свог народа спроводи председник Гадафи. Чињеница да је Гадафијево тело пронађено неколико недеља касније, у јарку поред пута, није изненадила многе од нас. Даунинг стрит и остали у НАТО-у надали су се да ће „лаган” (петпарачки) приступ упалити у Либији након Гадафија, имајући у виду релативан успех кампање за његово свргавање, коју је предводио НАТО. Тај приступ показао се као неуспешан.
Осим тога, судећи према британским безбедњацима, Либија је постала примарни извор илегалног оружја. То оружје потпаљује хаос у 14 земаља, укључујући Сомалију, Централноафричку Републику, Нигерију и Нигер. Катар помаже у транспорту либијског оружја у Сирију, где руско оружје које је купио Гадафијев режим завршава у рукама исламских фундаменталиста и побуњеника.
Кад је Џорџ Буш одлучио да изврши инвазију на Ирак и промени тамошњи режим, Колин Пауел, тадашњи државни секретар САД, рекао је свом шефу: „Постаћеш поносни власник 25 милиона људи. Поседоваћеш све њихове наде, аспирације и проблеме”. Ипак, педантно састављене планове за период после инвазије, које су припремиле Уједињене нације и амерички Стејт департмент, поцепао је Доналд Рамсфелд, секретар одбране, који је више волео да „нема план”.
Авганистан је потпуна пропаст, а постаје још горе. Ирак се једва држи као самостална држава, Либија је пропао случај. Сирија се урушила.
Збркана и наизглед бесциљна интервенција НАТО држава и осталих дозволила је континуирано и свакодневно разарање и уништавање једне чудесне земље и народа. То што нико није разумео и прихватио чињеницу да су сиријски диктатор, био он монструм или не, и његов евентуални легитимни заменик морали да буду део неког мировног процеса довело је до тога да ће бити тешко тамошњи покољ привести крају.
НАТО, Сједињене Америчке Државе и њихови остали савезници „увалили су нас у ову збрку” будући да нису успели да схвате да мир не може бити ни саграђен ни одржан на бази војног плана који је развенчан од било какве политичке или економске стратегије. Без ових претпоставки, међународна интервенција неће успети. У земљама побуњеним као што је то Авганистан порука „непријатеља” запањујуће је једноставна: „Ови странци ће отићи. Ми ћемо остати. Држите се нас, ми смо вама будућност”.
Наш једини одговор морао би да буде такав да народу пружи реалан избор – створити сигуран и одржив економски и политички темељ на којем је, уз нашу сталну помоћ, могуће саградити бољу будућност и праву алтернативу. Укратко, можда је река избеглица која тече Европом помогла политичарима и војницима да увиде сопствени неуспех, да размисле о последицама њиховог интернационалног авантуризма, који је изазвао највећу миграцију народа од 1945, и да би, уместо што очекују захвалност за то што те избеглице, који долазе углавном из Сирије, Ирака, Авганистана и Либије, великодушно примају, требало да се осете посрамљеним за метке које су с намером испалили а који су покренули целу лавину.
Аутор је бивши помоћник генералног секретара Уједињених нација
Џулијан Харстон објављено: 15.11.2015.  у Политици
Prasumska veverica | 16/11/2015 14:08
Musolini je proizvod EUrope i EUropskih fasista. Srbi su bili zrtve Musolinijeve ideologije, kako pre 75 godina tako i danas. Mosolinijeva i Hitlerova ideologija je za mrcine koje misle da je ovo danas Evropa po meri coveka i injegovih sloboda. Gadafi je bio galantni gospodin za mrcine koji unistise Libiju.
milka rajin | 16/11/2015 14:18
One su bile uspešne zbog nafte, ako im oduzmeš naftu, ne postoji obuka da postanu uspešni.
Gastarbeiter Analiticar | 19/11/2015 10:59
Nije upitnobda diktatori poput Sadama ,Gadafija,Mubarak &co Jakob preterivali sa terorom na svojim ziteljima ali sa druge strane bez cvrste ruke dicipliranje Arabskih zemalja(plemena) nije bi. moguce!To su vec svoje vrema uvidili Englezi,Francuzi podelivsi medjusobno Arabski svet!Da tamo nema nafte oni bi jos danas miroljubivo jahali deve i magarce bez uplitanje svet.sile!Drugim rjecima umesto likvidacije trebalo je malo tih diktatora "upametiti"i prepustiti da oni dalje drze red u tim oblastima!Sada vrag odnio salu!( i to gadno!)

среда, 11. новембар 2015.

ЗА, ПРОТИВ, и УЗДРЖАНИ, И...

ДОГАЂАЈИ ДАНА  Ко је како гласао у Унеску

 БЕОГРАД – Овако су данас гласале чланице UNESCO о захтеву за пријем Косова у ту организацију:
Државе које су гласале против пријема Косова у UNESKO: Јужна Африка, Ангола, Аргентина, Јерменија, Белорусија, Боливија, Боцвана, Бразил, Чиле, Кина, Кипар, Конго, Куба, Еквадор, Еритреја, Шпанија, Етиопија, Руска Федерација, Грузија, Гватемала, Екваторијална Гвинеја, Индија, Индонезија, Казакхстан, Киргистан, Либан, Мароко, Маурицијус, Мозамбик, Мексико, Мијанмар, Намибија, Никарагва, Уганда, Палестина, Парагвај, Филипини, Сирија, Молдавија, Демократска Република Конго, Народна Демократска Република Лаос, Народна Демократска Република Кореја, Република Србија, Словачка, Јужни Судан, Шри Ланка, Суринам, Уругвај, Венецуела и Зимбабве.
Државе које су гласале за пријем Косова у UNESCO: Авганистан, Албанија, Немачка, Андора, Саудијска Арабија, Аустралија, Аустрија, Бахами, Бахреин, Белгија, Белизе, Бенин, Брунеј Дарусалам, Бугарска, Буркина Фасо, Канада, Костарика, Обала Слоноваче, Хрватска, Данска, Џибути, Ел Салвадор, Уједињени Арапски Емирати, Естонија, Македонија, Фиџи, Финска, Француска, Габон, Гамбија, Гама, Гренада, Гвинеја, Гвајана, Хаити, Хондурас, Мађарска, Кукова Острва, Соломонска Острва, Ирска, Исланд, Италија, Јордан, Кувајт, Лесото, Летонија, Либерија, Либија, Литванија, Луксембург, Малезија, Малави, Малта, Монако, Црна Гора, Науру, Нигер, Норвешка, Нови Зеланд, Оман, Пакистан, Палаос, Панама, Папа Нова Гвинеја, Холандија, Португалија, Катар, Доминиканска Република, Чешка Република, Танзанија, Велика Британија, Руанда, Сент Луција, Сент Китц и Невис, Сент Марин, Самоа, Сенегал, Сиера Леоне, Словенија, Сомалија, Судан, Шведска, Швајцарска, Чад, Тајланд, Источни Тимор, Того, Тонга, Турска, Тувалу, Вануату и Јемен.
Државе које су биле уздржане на гласању: Алжир, Бангладеш, Барбуда, Бутан, Босна и Херцеговина, Бурунди, Камерун, Комори, Египат, Грчка, Гвинеја-Бисао, Јамајка, Јапан, Кенија, Мали, Непал, Нигерија, Перу, Пољска, Централно Афричка Република, Република Кореја, Румунија, Сент Винсент и Гренадини, Сејшели, Сингапур, Тринидад и Тобаго, Тунис, Вијетнам и Замбија.
Државе које нису присуствовале гласању: Азербејџан, Зеленорска Република, Камбоџа, Маршалска острва, Иран, Ирак, Мадагаскар, Малдиви, Мауританија, Монголија, Узбекистан, Свазиленд, Таџикистан, Туркменистан и Украјина.
Танјуг објављено: 09.11.2015.у Политици
_________________________________ 

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Хелм Хет | 11/11/2015 02:09
Ако се има у виду да су ту биле и Индија, Кина, Бразил, Руска федерација, те рецимо Индонезија као популационо највећа исламска земља од 220 милиона и највећа земља периферног ислама и др., онда се схвата да осим запада који је стојао насупрот и још неке небитне земље које тешко да се на карти могу наћи, заправо види да су иза Србије биле 3/4 светске популације.То је сасвим довљно.Џаба и Џибути и Брунеји и све остале Летоније и Естоније..
Aleksandar Pravedni | 11/11/2015 06:59
Sto se tice zabeleske Djole Djordje. 
Vasa zabeleska je 100 posto tacna ali zvucite kao netko ko je bas sada razumeo stvar.
Istoriska cinjenica je da su Krstonosni Ratovi/Pohodi (razlicitih evropskih kraljevstva) bili pohodi bogacenja zato sto sve sto su mogli ograbiti imali su pravo zadrzati. Najvece bogatstvo nalazilo se u Vizantiji. Krstonosci su uzput naisli puno bogatstva u Srbiji i Makedoniji i ograbili i razrusili zemlje vise puta.
Zamislite koliko porodica su se obogatili na ovaj nacin.
Oni su se potom "Krstonosnim putem" uputili i nekoliko puta u "bezboznjih" kraljevstva na istoku, prema slavjanskih zemalja.
Krvava i podmukla je istorija varvarske evrope.
"Ko ne zna istoriju, sudjeno mu je da iskusi tu istoriju opet."
Banana Drzava | 11/11/2015 09:07
Poljska prijatno iznenadjenje , Grcka i Rumunija veliko razocarenje !

Sredoje Serdar | 09/11/2015 18:29
Očigledna polarizacija po sistemu "ko je jači" i uz dobre dolarske napojnice za one koji su glasale ZA!Svim zemljama koje su glasale tako,želim da se jednom nađu u ovakvoj situaciji,da o njihovoj kulturnoj i istorijskoj baštini i brizi za njih,odlučuje drugi.
Мирослав П. | 09/11/2015 18:47
''Било и поновило се!''
Хрватска, Црна Гора, Македонија, Словенија су четири ''буктиње'' Ђиласа мајстора и Дрљевића црнокошуљаша. Када им прикључим и Бугарску и Албанијку готово да имамо репризу ''Народноослободилачких'' формација које ''ослобађају'' ''наше просторе'' од Срба.
djole djordje1@gmail.com | 10/11/2015 23:05
Ovo je treci KRSTASKI RAT.Verujem da 99/ ljudi u srbiji ne zna,da se krstasi/R.Lavlje srce/ Malteski vitezovi i druga gamad nisu borili protiv polumeseca nego protiv Vizantije.Pobili su ih opljackali gore nego svi avari i vandali.Naravno do Vizant.morali su pregaziti i Srbiju. Mi smo za njih sada Vizantija.Samo kako poverovati, da je njima bliza pristina od beograda.Da li je bondstil vredan svega ovoga...
Владимир Петковић | 11/11/2015 01:32
Хајде да се више не лажемо. Србија _ништа_ не би могла да учини без помоћи Русије, ово није никаква победа Србије већ Русије! Цео БРИКС је гласао против пријема а погледајте у Јужној Америци коме све Русија продаје оружје. Друго, у Ј. Америци има велике одбојности према америма што и није чудно ако сезна шта су све амери радили у Ј. Америци 50. 60 и 70.-тих година прошлог века. Сетите се само Чилеа и Аљендеа! Сви "пријатељи" Србије, тачније, нашег премијера су гласали ЗА пријем и о каквој победи Србије се овде ради?

четвртак, 22. октобар 2015.

Медхаут Мамдоух је музичар из Каира који поседује невероватан дар

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕОТаленат овог младића је заиста невероватан и непоновљив!

Медхаут Мамдоух је музичар из Каира који поседује невероватан дар. Сигурни смо да овако нешто никад нисте чули, али овог пута стварно то мислимо када кажемо – никад нисте чули.
Он је успео да споји два савим неспојива музичка елемента, а то су флаута и “беатбоx”. Звук је заиста невероватан, без обзира на то да ли вас овај инструмент или музичка техника уопште привлаче.
На почетку је објављивао снимке на свом каналу на Јутјубу и на Фејсбуку, а реакције су биле различите. Многима је било смешно и апсурдно, а некима чак и невероватно оно што он изводи.
Међутим, он је ипак дошао до невероватног успеха и славе, а прихватили су га сви који воле комбинацију хип-хопа и дубстепа на овај необичан начин.


Таленат овог младића је заиста невероватан и непоновљив! | Занимљивости | Novosti.rs

уторак, 20. октобар 2015.

Научници узели семе јестивих биљака ускладиштено на Арктику


ОСЛО - Семе јестивих биљака ускладиштено на Арктику први пут је извађено из такозване ризнице судњег дана, јер стручњаци немају приступ регионалној ризница семена у сиријском граду Алепу, јавио је ЦНН.

Глобална ризница семена Свалбард на северном полу је формирана као сигурносна мера за случај катастрофе у којој би јестиве биљке биле уништене широм света и ово је први пут да се из ње вади семе. Том ризницом управља влада Норвешке.

Стручњаци Центра за пољопривредна истраживања у сувим подручјима - ИЦАРДА - одлучили су се да траже да им се изда семе из поларног круга јер више немају приступ сопственој ризници генетског материјала биљака у Алепу.

У тој ризници се налази генетски материјал више од 135.000 врста јестивих биљака које могу да се гаје у сувим и другим неповољним условима и она се зато сматра једном од најважнијих складишта те врсте на свету.

Генерални директор ИЦАРДА Махмуд Ел-Сол је изјавио за ЦНН да се у сиријској ризници налази семе биљака које су гајене на Блиском истоку хиљадама година, укључујући неке коју се сматрају изумрлим.

Званичник ИЦАРДА Танос Цивеликас тврди да је повлачење семена из арктичке ризнице спасилачка мисија јер су принуђени да ризницу и њен садржај обнове у Либану и Мароку.

Научници узели семе јестивих биљака ускладиштено на Арктику | Репортаже | Novosti.rs

петак, 16. октобар 2015.

Око милијарду људи живи са мање од 1,25 долара дневно


РИМ - Готово милијарду људи у свету и даље живи с мање од 1,25 долара дневно, а паметна комбинација социјалне помоћи и мера за подстицање пољопривредне производње је кључ за смањење тог броја, саопштила је данас Организација Уједињених нација за храну и пољопривреду (ФАО).

Док се број људи који живе у екстремном сиромаштву, односно испод прага од 1,25 долара дневно, значајно смањује последњих година, огромна жаришта беде присутна су и даље широм света, навела је ова организација, са седиштем у Риму, у Извештају о храни и пољопривреди за 2015. годину, преноси агенција АФП.

"Сиромаштво и потхрањеност остају неумерено високи у многим деловима свијета, а становништву у руралним срединама, чија егзистенција зависи од пољопривреде, посебно је тешко да изађу из круга сиромаштва", закључује се у извештају.

Велики напредак у борби против екстремног сиромаштва је направљен у источној Азији, Пацифику и Јужној Азији, али готово да нема значајног помака у субсахарској Африци, где је готово половина становништва екстремно сиромашна, пише у документу ФАО.

У извештају се наводе Бразил, Етиопија, Индија, Мексико и Јужна Африка као примери земаља у којима су програми засновани на социјалној помоћи дали резултате, и напомиње да је стопа сиромаштва и даље највиша тамо где је таква врста помоћи најмање развијена.

"Већина земаља, чак и оне најсиромашније, могу приуштити програме социјалне заштите који би могли бити од значаја у борби против сиромаштва", оцењује ФАО, мада признаје да њихово финансирање владе тера на тежак избор издатака у недостатку помоћи донатора.

Према оцени ФАО, социјална заштита је помогла да се 150 милиона људи издигне из екстремног сиромаштва само у 2013. години.

"Социјална заштита омогућава домаћинствима да повећају и учине разноврснијом своју потрошњу хране", често кроз властито повећање производње, наводи се у извештају, и додаје да су програми намењени женама имали посебно добре резултате у заустављању зачараног круга потхрањености мајке и детета који је обележио генерације.

У извештају се, такође, наводи да мере за пружање веће финансијске помоћи сиромашнима у руралним областима неће довести до тога да они мање раде или постану зависни од тог новца, већ ће, супротно томе, уклањање непосредне опасности од глади омогућити већу ефикасност малих пољопривредника.

Иницијативе смишљене са циљем да подстакну развој пољопривреде, као што су програми чисте пијаће воде у Бразилу или институционална куповина залиха хране директно од малих пољопривредника, могу имати директног утицаја на животни стандард становништва из руралног подручја, наводи се у извештају ФАО.

Око милијарду људи живи са мање од 1,25 долара дневно | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 12. октобар 2015.

Да ли, опет, Октобар, мења свет?

Октобар опет мења свет

Рат у Сирији показаће на шта је све спремна Америка, а на шта Русија кад је у питању њихов међусобни однос. Владимир Путин бацио је Американцима рукавицу у лице

Бомба са руског бомбардера Су-24 креће ка циљу (Фото АП)
 Може ли на небу Сирије доћи до сукоба између руских и америчких борбених авиона? Вести из Пентагона о томе да ће САД војно подржати снаге тзв. умерене сиријске опозиције, не само новом обуком и слањем модерног наоружања, већ и америчком борбеном авијацијом, потврђују како нервозу Вашингтона тако и тренд све лошијих односа Русије и САД. Јер, Русија је предухитрила Америку кад је небо Сирије у питању. Наиме, у часу кад је у Вашингтону већ скоро била донета одлука о затварању сиријског неба за сиријску авијацију, одлука о „зони забрањеног летења” за авионе Башара eл Асада, чиме би сиријска опозиција и снаге Исламске државе стекле велику предност, Москва је започела са својим ваздушним ударима у Сирији. Сада Американци не могу да уведу „зону забрањеног лета” јер би у том случају морали да се супротставе руским борбеним авионима на небу Сирије. А то је онда већ ваздушни рат. У почетку конвенционалан. Путин је предухитрио Обаму.
Но, опасност од сукоба и даље постоји. Наиме, ако снаге тзв. умерене сиријске опозиције, за које, иначе, нико у свету у не зна у чему су то „умерене”, ако располажу топовима, митраљезима и оклопним возилима, и ако се, као и Исламска држава, боре против армије Башара ел Асада, дакле ако се те снаге на терену нађу под ударима руске авијације, што је сасвим могуће јер Американци одбијају да пруже Русима податке о тим снагама, па у помоћ „умереним опозиционарима” прискочи америчка авијација, ето прилике да се сукобе Руси и Американци. Нису Руси случајно послали у Сирију и ловце Су-30, ти авиони су тамо управо да би у ваздуху штитили апарате Су-25 и Су-24. Дакле, позорница за ваздушне дуеле руских и америчких авиона већ је постављена, само да сви глумци још изађу и на сцену. Руси су већ на позорници, Американци у најави.
Седми октобар 2015. године биће запамћен у војној историји као дан кад је руска ратна морнарица први пут у ратној ситуацији лансирала крстареће ракете далеко од својих обала и тиме прекинула доминацију америчке ратне морнарице као инструмента политике „топовњача”. Амерички носачи авиона у својим империјалним походима добили су достојног противника у много мањим и јефтинијим руским бродовима, који испаљују крстареће ракете на хиљаде километара удаљене циљеве. А до сада су западни адмирали сматрали да је руска ратна морнарица, с изузетком атомских подморница, заправо обална флота за заштиту територијалних вода Русије. Руски „томахавци” из Каспијског мора, какав шок за Запад. Шта тек могу руски „томахавци” базирани на Криму, или у области Калињинграда? Заједно с ракетама копненог базирања „искандер”?
Распадом Совјетског Савеза једина област у којој је остала равнотежа снага између Москве и Вашингтона било је нуклеарно оружје. Амерички систем антиракетне одбране у Европи прети да ту равнотежу поремети, тај систем омогућио би Америци да прва гађа неколико циљева у Русији и тиме Москви остави избор или да не предузме ништа, или да започне тотални нуклеарни рат. Управо зато Русија развија стратешке конвенционалне системе, тако да не мора да улази у тотални нуклеарни рат, а може да одговори Америци. Руски бомбардери Ту-160 могу да лансирају крстареће ракете на циљеве у САД и да се не приближавају америчком ваздушном простору. Руске крстареће ракете домета и до 4.000 километара могу да лансирају и бродићи од само 600 тона депласмана, као што смо то видели на Каспијском мору. Како да се на неком океану распозна бродић од 600 тона са таквим ракетама од рибарског брода од 600 тона? Јер, линија брода и топ на прамцу није обавезан, а војни радари се могу камуфлирати.
Укратко, рат у Сирији показаће на шта је све спремна Америка, а на шта Русија кад је у питању њихов међусобни однос. Владимир Путин бацио је Американцима рукавицу у лице. Не мислим да би могло да дође до неког великог рата између Русије и Америке, али је сасвим могуће да дође до „спортских” судара. И посредно и непосредно.
Мирослав Лазански , објављено: 12.10.2015. у Политици
Mali povod velika steta | 12/10/2015 11:02
Lazanski@yubc.net vise ne funkcionise.

Na Bliskom Istoku imamo Zapad koji ni prstom da mrdne i na drugoj strani Izrael i Saudijsku Arabiju koji u tandemu funkcionisu i uglavnom su okrenuti prema Iranu kao zajednickom neprijatelju,a Sirija je prijatelj Irana.

Rusi su pokazali na tv da se krstarece rakete mogu lansirati i sa "civilnih" platforni, kao sto su brodovi sa kontejnerima u kojima su televizori ili roba siroke potrosnje, jer se kontejneri ne razlikuju.

Jedan od glavnih ratnih brodova ruske Crnomorske flote, krstarica "Moskva" naoružana raketama, pridružila se stalnoj grupi brodova ruske mornarice na Mediteranu, saopštio je predstavnik Crnomorske flote, kapetan prve klase Vjačeslav Truhačov
Zvrko Zvrkojevic | 12/10/2015 11:26
@@@ Mislilac Iskusni | 12/10/2015 10:52

Sa ovim tekstom ste pogodili u metu. Medjutim, ne slazem se da je ispaljivanje ruskih krstarecih raketa bilo neopazeno. To ispaljivanje, pa makar i nocu, ostavlja vatreni trag..a US sateliti 24 sta dnevno nadgledaju sve Rusko na planeti. Znaci, videli su ispaljivanje, i po mom misljenju su i videli kuda rakete idu. Mozete li da nam pojasnite dali US ima sredstva za oibaranje tih najnovijih Ruskih raketa? Ako US sasvim sigurno na brodovima u zalivu ima sasvim sve da obori svaki Iranski dugometrazni projektil pre nego i predje zaliv. instikt mi govori da imaju i sredstva da obore te Ruske rakete.

Mozda Miroslav ima bolje informacije, ali na osnovu onoga sot ja znam US nije testirala "skidanje" raketa koje lete na visini od 50 m... I koje nisu prokrivene Radarima. Bit ce vrlo interesannto videti da li imaju resenje. Mislim da je Putin sasvim 100 % siguran u sebe . Nije on tip koji rizikuje.
milan savic | 12/10/2015 11:43
Mislim da nije Putin bacio rukavicu Amerikancima u lice, mozda ju je samo vratio. Ta rukavica je njemu (Rusima) odavno i vise puta bacana u lice sa one strane.

Документарни филмови Сазвежђа З