Translate

Претражи овај блог

ПОСЕБНЕ СТРАНИЦЕ | Покајање

субота, 1. септембар 2012.

У трагању за погодним земљиштем... / Бела Тукадруз

Прештампано из старијих бројева књижевног часописа "Заветине", 5-14/2000
__________________________________________________________________



БЕЗДАНИ ВЕКОВА

Царичин град, Прекопчелица
Зашто баш овде?

Унапред смо, зар, изгубили
битку с прецима,
са правим одговорима,
омађијани  дугим ноћима
под маском кумира?

Зар уплаши нас сиктај гуја
да скренемо с друма?
Или нам шану можда демон висоравни
да можемо да пропаднемо у бездан?

Преци су као кртице у башти.
Песник је занесењак, глупак,
жена - није!

Боје рђе, издалека, боје старог црепа -
ко је тај предео с лицем  лепотана
што гледа нас у пролазу
кроз дуге трепавице?

Заволео сам давно југ Србије,
можда зато што сам са севера,
и што је овде све друкчије?

У пустој капелици ивањског гробља
корњача - вечност из ње бије,
величина и женско тело,
лепо сложено и бело.

Вечност је срасла са свим стварима
и руменим трешњама,
са прошлошћу и будућношћу,
као пупчана врпца с пупком....

Туп си ти, као коњ глупи, слепи,
туп је твој ум, о човече,
што се вртиш у узаном кругу!
Гробови су потонули дубоко
и мртве штите.

Путуј  и копај  друмове
зарасле травом.

Нек те надгледа ветар, мува,
војска мрава.
Поскок или шарка.
Крава гојна, чешљугарка.

Путуј безданом. Заборавом.
Путуј  уз брегове, као змија травом...

                (Петак, субота, 10 - 11. јун 2000. Лебане.)

                ЈУСТИНИЈАНОВ  РИБЊАК

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!
И мука ми је од марама које су нам везали
преко очију  векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,
зулум учинила - кућу запалила!

Јој!
Јој, Соколе!

Угасићемо пожар,
водом са царских извора
са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу;
нек соколићи не пиште,
а ни ти не куни,
мој Соколе, историју,
хиљаду година самоће,
виђење из другог угла,
јер ја сам старији од досељеника
и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран
што има крила
вичнија од сокола.

Ја путујем  брже од птица (ваздухом)
и (кроз земљу)  брзином
водотока  са Радана!

Овде да копамо,
мало дубље
и мало ниже,
овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај!
Овде да копамо, у воћњаку.
Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори
корњача и змија и шаран
и закопано благо,
смрека и теме планине.

Воденица поточара
са сојкама и врбама,
орасима разговара.

Праћака се испод липа
сред воћњака златни шаран
симболима покопаним
сав ишаран -
црвен и позлаћен,
лимунастожут.

Ту где се завршава,
мој Соколе,
баш почиње пут!...

( Влади  Драгутиновом Соколовићу, у његовом воћњаку
подно Радана, у  суботу, 10. јуна 2000. године)

                                                                                 Мирослав ЛУКИЋ

Раданска резиденција, Дом родитеља

                П. С.
            Већ годинама трагам  за земљиштем погодним за подизање Музеја Немогућег Ратара. Почетком јуна 2000. године није ме повела ова стара жеља на југ Србије (Лесковац, Лебане, Прекопчелица, Царичин град...), већ сасвим други повод. Први пут сам ове крајеве видео изблиза тек у  педесетој години и осетио поред радости и известан стид од тога колико мало познајем(о) своју земљу, сваки њен кут, нарочито оне забачене, непознате. Место на коме се налази  Царичин град, склоп узвишења, по нечему подсећа на  Врата Звижда. Међутим, зашто је Јустинијан одабрао да подигне Царичин град на месту на којем га је подигао, било ми је јасно када сам стигао у село Ивање подно Радана, то јест када сам ушао у мало сеоско гробље и погледао низ брегове. Био је ведар дан и могло се видети далеко, далеко преко Царичиног града. Гробље изнад Куће Соколовића, мало, на неколико ари, сачувало је историју овог места, која једва да датира стотинак и кусур година, уназад. У воћњаку Соколовића је била једна "турска крушка", тј. њен пањ. Кажу да је Турчин ага, отишавши одавде у Стабол, туговао доживотно за водама и крушкама Ивања које је продао потомцима Соколовића. Усред гробља је израстао величанствен горун који је својом крошњом засенио  гробнице; и сад га се сећам...

                Накнадно дописано, у понедељак 19 јуна 2000. године.

                Др  Љубић, чија је кућа подно Радана, међу последњима у лепом планинском селу Ивању, крај које теку две планинске речице, вели : Чини му се да је шума свакога дана све ближе његовом дому и поседу.
                За неколико минута смо се аутом пробили до једног од узвишења - Мали камен, на који смо се попели  козјим ногоступом за неколико минута. Са врха је пуцао изванредан поглед на лесковачку дотлину; чинило ми се да се може видети двеста километара далеко...Домаћини су ми објашњавали с љубављу  како је некада, пре скоро двадесетак година, под нама на падинама било пуно пашњака, красних ливада на којима су као деца чували стоку, одрастали. Све је то временом прогутало непрегледно шумско море. Врх Петровац смо могли обухватити благо погледом; био је обасјан сунцем заранака. Мали камен је био вероватно на девет стотина метара надморске висине... Са њега се видела планина Видојевица, али и Брестовачко језеро...Заправо, видео се -планински југ Србије : велика и величанствена  ризница живе традиције... Иза  Малог камена је била гомила камења, обрађеног; можда остатак неког манастиришта или кастела? Разгледали смо све то, ишли кроз шуму; видели  ловачку чеку. Опробали недозреле и горке плодове дивљих трешања; дивљих јагода крај пута. Убеђивао сам моје домаћине, који су ми причали о свом  детињству и одрастању овде, да све то опишу. Волели су свој завичај, који је шума гутала напредујући незадрживо, присећајући се ствари које су дивне и које ће умрети са њима и нестати неповратно, ако их не запишу, макар и невешто. Ја знам и дубоко верујем у то  да је човек повезан са нечим бесконачним. Или је повезан, или није. Ко јесте, он лако избегне везивање свога интересовања за безначајне ствари и за циљ који нема истински значај. Видео сам, моји домаћини, млађи од мене и образовани људи, схватили су да су у детињство подно Радана, крај Ивањске реке, и на рајским ливадама, ридовима, већ имали везу са бесконачним, њихови ставови и жеље су се мењали. Они се враћају своме завичају,  и огњиштима прадедова и предака, и  осетили су да вреде само због суштине коју отеловљују; њихов ће живот бити промашен уколико је не отелољују... Једно село и једна планина се не упознају за неколико часова поподнева. Доктора Љ. једва да сам познавао, његовог вршњака и земљака познајем нешто дуже; међутим, док смо се пели на врх Мали камен, који уопште није мали, у нашем пењању и у нашим односима је био важан елеменат бесконачности...
                Враћајући се са врхова планине, свратили смо и до Ћумуране.То су дивне, напуштене планинске ливаде, неописиве, које још није прогутала шума; неочекивана блага раван кроз коју вијуга кроз високу траву као змија - Ивањска река. Био је то диван атак на машту, предео  какав би понајвише  одговарао  територији погодној за подизање скромног Музеја живе традиције...За овај крај је знао цар Јустинијан и вероватно га је обожавао; одавде је он скупљао воду за свој  Царичин град... Ивање је село које полако одумире. Питам  домаћине - пошто су ове рајске и запуштене ливаде? Кажу да би се хектар могао купити за 100 ДМ. Никога то не занима. Чије су ливаде? "Припадају Весинцима...нису на продају...то треба проследити  наследницима..."
Наследницима који никада овде неће доћи ни боравити... Треба упознати планинску Србију; мало познајемо све наше покрајине. Одрастао сам на крајњем северу Србије, оне карпатске; тамо као да су сапети видици; овде на врху Радана се отварају, чини ми се, унедоглед. Пошли смо из Београда у суботу око три поподне; путовали смо нишким друмом; из аута сам могао да видим обасјане обрисе и врхове многих планина на северу; пре свега неопсиви врх Ртња; видео сам га из неколико углова, а у једном тренутку ми се учини као да је полеђина ове планина део неке друге планете...На утринама изнад с. Ивања постоји необичан споменик изгинулима у два велика светска рата у ХХ веку, који хуји и јечи као душа рањеника. Постоји и мали партизански аеродром из 1944. године. Постоји и планинарски дом; док се пењемо према њему, видимо крај пута крупне цветове хајдучке траве, купине; липа овде још није процветала...Постоји и Ћумурана из римског периода на крају ливаде; скупљамо шљаку, парчиће; испирамо их у бистрој води  Ивањске реке; моји домаћини опет оживљавају своја детињства и легенде, које би вредело забележити, јер носталгија је у вези са бесконачним...Шуме непрегледне и вечне, море зелено,  су незадрживи  освајачи, бољи од грчких и римских царева, византисјких и српских; оне су победници прави. Победиле су  и Келте и варваре и многе  друге народе, знане и незнане, четнике и партизане...Др  Љубић их се боји, јер надиру; он им не може увребати раст; нико то не може. Али их могу зауставити и обуздати козе, козе! Али не видех ни једну козу, одавно су нестале...У том мору шумског зеленила под самих врхом планине Радан, Др Љубић има кућу и посед око три хектара, и две реке; он о свему томе брине, не баш као његови преци, дедови и бабе, али  сигурно боље од својих вршњака и земљака. Ливада названа Ђумурана , шум Ивањске реке, шљака из римског доба, наједанпут повезују нас са нечим бесконачним...
                Вратили смо се у  Београд касно, после поноћи; утисци су се полако слегали у мени; преспавао сам  са оном која је одрастала на Ивањској реци; пробудио сам се касно, а утисци се још нису слегли у  мени. Из београдске перспективе, изгледа готово немогуће да постоји  такав предео каква је Ћумурана; али ја знам да постоји, чудесан и препуштен самом себи, можда помало снен као борова шума, тих као густа букова шума. Колико још таквих дивних крајева широм Србије постоји, препуштених самима себи? Градови су  места која се не могу поредити са таквом лепотом... Јустинијан је морао бити владар са оком соколовим, велики естета, али и практичан владар : препознао је један од најживописнијих делова Балкана, и  у њему подигао своју царску резиденцију, обезбедивши је смарагандим и здравим  изворима питке планинске воде...Шта је од Јустинијана остало? Осим законика у светској баштини... Остале су цигле и неки други предмети које времена развлаче и грабе...Прошлост је пуна непознаница и оне жуборе кроз мрак незнања и слутње наших душа као смарагдни ток Ивањске реке са Радана...Пуста река окупља многе воде са Радана, Пуста река  у којој је рођен и  хајдук Вељко Петровић...Надирање непрегледних шума се може зауставити, гласом људским, усамљеним, можда и очајним, вапајима, мекетањем коза, обнављањем  запуштених воденица, пчелама и  бритким косама...Не може се Србија вратити себи древној  само писањем стихова, књига, илузијама и  заблудама разних врста већ  и прихватањем судбине предака, самопрегорног рада, симбиозе осмишљеног рада, регулативе стварног тржишта. Планина има пуно дарова Божјих, од здравих вода до флоре и  фауне; на њој влада стихија и није лако на њој живети, али је свакако лепше него у градовима. Камо среће када би се сувишак становништва свих наших пренатрпаних градова почео одливати према планинама и унутрашњости земље. То никада неће бити могуће без једне ригорозније и далековидије политике државе. У нечему бисмо се могли научити од Јустинијана. Јер он није тек тако изабрао место за изградњу Царичиног града. Сада је то један шумовит брежуљак, анониман; а могао би бити познатији читавом свету. Нисам политичар; никада то нећу бити... Дирнут сам непознатом лепотом предела, коју треба видети; у којој је лепо живети. Говорим о свему овоме због досезања свести, јер самоспознаја представља  културу у најширем и најдубљем значењу  речи...          

Документарни филмови Сазвежђа З